Ro­se Tr­bo i Cvi­je­ta Kri­vo­ka­pić ži­ve u ru­šev­nom objek­tu po­red kom­plek­sa sa­mo­sta­na Sv. Fra­nja na Šu­ra­nju, zgra­di ko­ja je ne­ka­da pri­pa­da­la biv­šoj „Ju­go­o­ce­a­ni­ji”. Tvr­de da no­vi vla­snik pra­vi pri­ti­sak na njih da se ise­le, a one ne­ma­ju gdje dru­gdje da se smje­ste, s ob­zi­rom da ži­ve sa­me. Dio objek­ta je po­kri­ven i u tom di­je­lu već niz go­di­na ži­vi Cvi­je­ta, a Ro­se se do­se­li­la na­kon stal­nih se­lid­bi i smje­sti­la u pro­sto­ri­ji po­red Cvi­je­te­i­ne, ali bez kro­va nad gla­vom. Lje­to je i to­plo je, pa se mo­že, ali to je van svih mje­ri­la ljud­skog do­sto­jan­stva, jer ne­ma ni vo­de ni stru­je ni sa­ni­tar­ne uslo­ve za nor­ma­lan ži­vot. Od kad je „Ri­vi­je­ra” oti­šla pod ste­čaj, Ro­se se stal­no se­li­la od jed­nog mje­sta do dru­gog, čak je jed­no vri­je­me ži­vje­la u kamp-ku­ći­ci na oba­li kod Op­šte bol­ni­ce u Ko­to­ru.
- Pen­zi­o­ni­sa­na sam sa 20 go­di­na rad­nog sta­ža u biv­šoj fa­bri­ci „Ri­vi­je­ra” bez ot­prem­ni­ne i bez kro­va nad gla­vom. Pri­mam pen­zi­ju od oko 150 eura i sa tim pre­ži­vlja­vam mje­sec da­na. Ne­mam mo­guć­no­sti da pla­ćam stan od pen­zi­je, ko­ja se ni­ka­ko ne po­ve­ća­va, dok sve osta­lo stal­no po­sku­plju­je. To je sra­mo­ta – mo­ram da po­zajm­lju­jem, kad pri­mim pen­zi­ju - vra­tim, ne vo­lim da ni­ko tr­či za mnom, mo­raš da vra­tiš. Pre­ži­vje­ti se ne mo­že. Da ra­dim za dva eura či­ste­ći po­ku­ća­ma, to je is­ko­ri­šta­va­nje rad­ne sna­ge, ne vo­lim da iko pot­cje­nju­je moj rad i da me oma­lo­va­ža­va, ka­že Ro­se, ko­ja je zi­mus pre­ži­vje­la u ru­šev­noj fa­bri­ci Ri­vi­je­re, bez gri­ja­nja i osnov­nih uslo­va za ži­vot.
- Ra­zu­mi­jem te lju­de, jer i oni ra­de za vla­sni­ka, pri­nu­đe­ni su da nas tje­ra­ju odav­de, ka­ko bi mo­gli da ra­de, ali ne bih vo­lje­la da se mi sva­đa­mo sa nji­ma, bo­lje je da nam na­đu ne­ki smje­štaj. Ne ti­če nas se ho­će li oni ru­ši­ti, pro­da­va­ti, gra­di­ti, sa­mo da na­đe­mo svoj mir­ni ku­tak za sta­re da­ne. Mi smo is­pa­će­ne že­ne, ugro­že­ne i dis­kri­mi­ni­sa­ne po svim ljud­skim pra­vi­ma. Da mi je ve­ća pen­zi­ja, ne bih ja ušla ov­dje, gdje ni pas ne bi ušao. Da sam ima­la lič­nu kar­tu ja bih do­sad već do­bi­la stan. Ro­đe­na sam u Imot­skom, a u Ko­to­ru ži­vim 40 go­di­na, iz­gu­bi­la sam lič­nu kar­tu, pa sam pre­da­la do­ku­men­ta za dr­ža­vljan­stvo. Na­dam se da ću do­bi­ti pa­pi­re, ka­že Ro­se i do­da­je da se obra­ti­la pred­sjed­ni­ku Op­šti­ne Alek­san­dru Stjep­če­vi­ću za po­moć.
Cvi­je­ta Kri­vo­ka­pić, ro­dom iz Cu­ca, rad­ni vi­jek od 30 go­di­na pro­ve­la je u biv­šoj In­du­stri­ji le­ža­je­va. Još dok je ra­di­la se­li­la je od jed­nog do dru­gog sta­na, a ka­da je pre­sta­la da ra­di, ni­je vi­še ima­la sred­sta­va za stan, pa se use­li­la u ru­šev­ni obje­kat „Ju­go­o­ce­a­ni­je”, dok još ni­je bio pro­dat.
- Use­li­la sam u ovu ru­šev­nu zgra­du pri­je 2000. go­di­ne, a ka­da je par go­di­na ka­sni­je iz­bio po­žar u ko­me mi je sve iz­gor­je­lo, op­šti­na Ko­tor mi je po­mo­gla da se po­sta­vi krov i po­no­vo sam se sku­ći­la. Sa­da me tje­ra­ju i odav­de, ka­žu: „Iz­la­zi, ise­lja­vaj se oda­tle, tra­ži stan ili idi u Dom sta­rih”, te mi pri­je­te da će do­ve­sti ba­ger da se to sru­ši, ka­ko bi pra­vi­li no­vi obje­kat. Za Dom sta­rih ni­sam, još mo­gu da ra­dim i da ži­vim skrom­no od svo­je pen­zi­je. Te pri­jet­nje su uče­sta­le zad­njih da­na, jer iza objek­ta pri­pre­ma­ju te­ren za ra­do­ve. Za me­ne je do­sta tih 150 eura, jer ži­vim sa­ma, ne pla­ćam stan, a stru­ju pa­u­šal­no. Ne­mam ni ci­je­lu pen­zi­ju, jer mi od­bi­ja­ju za ne­ka­kvi „kre­dit”, ko­ji ni­kad ni­sam uze­la, ne znam za­što. Ni­sam se ni­ko­me obra­ća­la za po­moć, ali bih vo­lje­la da mi op­šti­na obez­bi­je­di ade­kva­tan smje­štaj, uko­li­ko bu­dem mo­ra­la da se ise­lim, ka­že Cvi­je­ta.M.D.Po­po­vić